Развој индустрије резервоара за ваздух у Француској
Француска индустријска rezervuar za čuvanje vazduha развој је тесно повезан са развојем технологије индустријске енергије.
У средини 19. века, француске фабрике су се углавном ослањале на парне машине за напајање енергијом, али пренос паре је имао велике губитке, ниску ефикасност и био непрактичан за пренос на дуге растојања. Компримовани ваздух се појавио као нови облик преноса енергије. Безбеднији од паре (без ризика од експлозије) и флексибилнији (може покретати разне алате кроз цеви), имао је значајне предности у рударству, тонелирању (као што је познати пројекат Алпског тонела) и раној производњи машина. Резервоари ваздуха у то време су били неопходни буферски и складишни елементи у системима компримованог ваздуха. Резервоари ваздуха су били више део производње тешке машинерије, прављени по наруџбини од стране произвођача комприматора или великих инжењерских компанија, у зависности од захтева пројекта
Од 20. века, електрични погон је постао главни смер у индустрији. Мали компресори ваздуха напајани електромоторима постали су популарни, а употреба компримованог ваздуха проширила се практично на све фабрике. Лук-заваривање заменило је закивке, чинећи производњу резервоара за ваздух ефикаснијом, безбеднијом и јефтинијом. Побољшања у квалитету челика омогућила су производњу тањих, лакших резервоара за ваздух са већом отпорношћу притиску. Резервоари за ваздух почели су да се стандардизују, уместо да буду потпуно прилагођени. Произвођачи резервоара за ваздух почели су да производе стандардне резервоаре различитих запремина и класификација притиска како би задовољили разноврсне потребе фабрика. Неке компаније почеле су да се специјализују за производњу судова под притиском (укључујући и резервоаре за ваздух), а не само као помоћне уређаје за компресоре ваздуха.
Након Другог светског рата, CAD је омогућио оптимизован конструктивни дизајн резервоара за ваздух, смањујући потрошњу материјала и истовремено осигуравајући безбедност. Аутоматизована заваривања и неуништавајућа испитивања (као што су рендген и ултразвучно тестирање) постали су стандардни процеси, значајно побољшавајући резервоар за ваздух квалитет и конзистентност. Защитни премази против корозије (као што су епоксидно смола и цинкање) продужују век трајања резервоара за ваздух. Мали радници су изгубили трку, француски произвођачи резервоара за ваздух почели су да наглашавају енергетску ефикасност, поузданост и придржавање безбедносних стандарда PED 97/23/EC. Француски произвођачи морају обезбедити да њихови резервоари за ваздух имају CE ознаку.
Двадесет први век је донео пораст трошкова енергије, појачану свест о заштити животне средине и развој Индустрије 4.0 и Интернета ствари (IoT). Иако резервоари ваздуха сами по себи не троше енергију, они су кључни део система компримованог ваздуха. Резервоари више нису једноставни складишни елементи, већ служе за оптимизацију енергетске ефикасности целокупног система ваздуха. Правилна конфигурација и димензионисање резервоара ваздуха од суштинског су значаја за енергетску ефикасност система. Резервоари се све чешће пројектују као део паметних станица компримованог ваздуха. Они могу интегрисати сензоре за надзор притиска, температуре и других података, који се преко интернета шаљу на облачне платформе ради предиктивног одржавања и управљања потрошњом енергије. Купци више нису фокусирани искључиво на почетну цену набавке; пре него то, они вреднују поузданост, енергетску ефикасност и ниске трошкове одржавања. Већина француских произвођача висококвалитетних резервоара интегрисана је у велике транснационалне корпорације попут Ingersoll Rand, Gardner Denver и Kobelco итд. Ове групе имају производне базе или центре за истраживање и развој у Француској, користећи француску техничку технологију и строге стандарде квалитета како би служиле европском и глобалном тржишту.
